Међу јавом и мед сном

Лаза Костић је, кажу, облачио бело одело пре него што би сео да пише. Стваралачки чин је морао бити свечан, слика је морала имати барокни рам. Можда је то бело одело аналогон оном жутом прслуку Теофила Готјеа, као што је Лазин елитизам призивао дендизам Бодлеров. Како год да је, у великим очима малих паланчана костим песников наликовао је лудачкој кошуљи која, по доста проширеном мишљењу, овом "безумнику" највише приличи. Збиља није знао меру, није волео разборитост, ни здраву памет. Није хтео да иде "за утреником, за батом и виком светине", вазда је ходио својим путем, или странпутицом.

Нема загонетнијег писца у српској књижевности; нико није живео у таквом нескладу са својом околином нити у таквом складу са својим делом. Све што је створио саздано је од супротности и протусловља, од парадокса и каламбура, игре речи и јарких метафора, диспаратих слика и блиставих поређења, мутних рефлексија и смелих идеја, од преозначених и измишљених речи, од радости и огорчења, од беса и бесова, од неизлечиве сете и дубоког осећања пораза, овог заточника времена прошлог загледаног у време будуће.

Песму казује глумац Петар Краљ

Костић је пропевао врло млад, још као ђак у гимназији, крајем педесетих година. Првим својим стиховима стекао је глас, који је шездесетих и седамдесетих година све више растао, тако да се поред Змаја и Јакшића убрајао у најбоље песнике српске. Своје лирске песме покупио је тек 1873. и 1874. штампао у засебне књиге; 1909. сву његову поезију, у засебној књизи, издала је Матица српска у Новом Саду.